Београдска тврђава са старих фотографија - читања и истраживања Марка Поповића

Abstract

ОД ОТКРИЋА 1839. ГОДИНЕ, фотографија је брзо прихваћена међу ентузијастима, уметницима и научницима широм света. Исте године и јавност у Србији сазнаје о том важном и савршеном откровенију; да и најтеже и најнежније предмете особитим савршенством и јасноћом изобразити може. Буди какав предел, поља, шуме, слику (портре) без икакве човечије помоћи и Художества представити можесе с овим откровенијем, и с особитом верношћу, које никакво художество надвисити неможе. Већ наредне године обављено је и прво снимање Београда. Године 1852. у граду кратко бораве Карло Поп де Сатмари [Karlo Popp de Szathmari] и Тома Пацал [Toma Pacal], а након њих долази још неколико других путујућих фотографа који се такође задржавају кратко, због слабог интересовања за снимање портрета. Међутим, већ за непуних десет година у Србији се отварају фотографски атељеи и фотографија постаје важан чинилац у српској култури. Утемељивач фотографије у Србији и први српски фотограф био је Анастас Јовановић (1817–1899), који се 1858. године из Беча враћа у Србију, да би се бавио фотографским портретом (сл. 1). Иако портрети чине највећи део Јовановићевог опуса, он упоредо снима ведуте градова и детаље архитектуре пре свих Беча, Београда, Крагујевца, Смедерева. Убрзо потом се оснивају први фотографски атељеи (око 1860. године), најпре у Београду, потом и у већим српским градовима. До краја века њихов број расте, па 1901. године Михаило Валтровић оцењује, у говору који је одржао поводом Прве аматерске изложбе фотографије у Београду, да тридесет пет излагача представља тек једну четвртину правог броја (фотографа) аматера у Србији и закључује да је фотографија веома важан и значајан проналазак који има перпективу примене у науци, уметности и штампи.