Археологија и древно вино

Abstract

Справљање и испијање алкохолних пића део су процеса припитомљавања биљака и стари су најмање колико и седентарни начин живота. Биљке су, између осталог, биле незаобилазан извор шећера и скроба, неопходан за алкохолно врење. Савремена археолошка истраживања открила су трагове различитих врста древних алкохолних напитака (најчешће налик пиву и медовини) још у првим неолитским заједницама Блиског истока (млађе камено доба, X–V миленијум пре н. е.), где је и настао седелачки живот. Неки аутори чак сматрају да је доместикација јечма и пшенице као првих житарица остварена управо ради производње пива, а не нужно да би биле коришћене као храна у виду каше или хлеба. Кад је реч о првом црном вину, старија литература је заступала тезу да је оно откривено касније – током халколита (бакарног или енеолитског доба, V–IV миленијум пре н. е.), такође негде на Блиском истоку, а да се о широј примени може говорити тек од бронзаног доба и тзв. првих цивилизација (3500–1200. г. пре н. е.). Током даљег развоја бронзанодопских заједница, количина произведеног вина је само расла, што је нарочито видљиво током II миленијума пре н. е. Тврдило се и то да је реч о луксузном напитку чије је поседовање имало важну улогу у раслојавању друштава кроз редистрибутивну економију те да је зато вино непосредно утицало на формирање првих блискоисточних и медитеранских држава (Сумера, Египта, минојске цивилизације, микенске цивилизације итд.). Међутим, најновија генетичка истраживања еволуције винове лозе показују да је ова биљка припитомљена знатно раније, пре око 11.000 година (око 9000 година пре н. е.), и то чак на два места – на јужном Кавказу и у подручју тзв. плодног полумесеца. Другим речима, винова лоза је, по свему судећи, припитомљена када и прве житарице, још током раног (прекерамичког) неолита. На основу истих истраживања, сазнали смо и то да савремене сорте воде порекло баш од неолитских стабљика доме-стикованих на простору плодног полумесеца. Често касније укрштање с дивљим јединкама, које су биле ау-тохтоне на широком подручју Медитерана и југозападне Азије, омогућило је релативно брзо ширење. Истовремено, нова археолошка ископавања, археоботаника и физичко-хемијске анализе садржаја многих посуда показали су да грожђе у неолиту није служило само за јело у сировом виду.