Експлоатација животиња током средњег века на територији Србије: археозоолошка перспектива

Abstract

Досадашња археозоолошка истраживања указују на то да су на простору данашње Србије, током средњег века, стратегије експлоатације животиња и стратегије исхране становника биле усмерене углавном ка узгоју домаћих врста животиња, док су лов и риболов имали споредну улогу. Поред малобројних остатака врста које су гајене као кућни љубимци, еквиди који су, углавном, служили за транспорт, и домаће живине, на налазиштима се најчешће јављају економски најзначајније врсте, односно, говече, овца, коза и свиња. Биометријски подаци указују на то да је сточарство током средњег века било неразвијено, будући да га одликују ниске и "примитивне" расе домаћих животиња. До деградације раса долази услед општег сиромаштва и учесталих ратова након римског периода, али су и број становника, величина насеља, као и њихово трајање и организација, фактори који су, такође, утицали на степен развоја сточарства, будући да су условљавали потребе за одређеном количином меса, али и за теретним животињама, у зависности од степена бављења земљорадњом. За разлику од домаћих животиња, остаци дивљачи нису чести и углавном је реч о уобичајеним ловним врстама. Иако су се становници средњовековних насеља, свакако, бавили и риболовом, остаци риба су ретки, што је (делимично) последица ручног сакупљања животињских костију без просејавања земљишта. И поред тога, што је степен археозоолошке истражености средњовековних налазишта низак, досадашњи резултати омогућују увид у начин експлоатације животиња и указују на постојање извесних регионалних разлика на територији Србије током средњег века.