| dc.description.abstract | Изучавање цркава и манастирских комплекса заузима нарочито место у археологији, како због особене методологије рада тако и због потребе за сарадњом између археолога, архитеката и историчара уметности. Комплексност археолошког поступка при утврђивању времена настанка, хронологије доградњи, преградњи и обнова и одлика градње објеката, укључујући и усклађивање историјских нивелета терена унутар манастирског обзиђа, свој одраз има у истраживањима архитектонских украса и, нарочито, живописа. Овим начелима руководио се Радослав Грујић још давне 1927. године, приликом откривања манастира Светих арханђела код Призрена,2 незванично првим, а према оцени С. Поповић3 свакако пресудним археолошким истраживањима једног манастирског комплекса на подручју средњовековне Србије. Плански започета одмах после Другог светског рата, а нарочито интензивна између седамдесетих и деведесетих година XX века, до данас обављена археолошка истраживања на низу средњовековних црквених средишта пружила су резултате који су од великог значаја за разумевање градитељске и програмске замисли ктитора светиња, као и њиховог места у занатско–уметничком окружењу средњовековне Србије и оновремене Европе. | sr |
