Монетарне реформе у Римском царству крајем 3. и почетком 4. века

Abstract

Цео III век у Римском царству обележила је велика монетарна криза и борба владара да спрече потпуни крах монетарног система. Смрт Александра Севера 235. године сматра се почетком кризе која свој врхунац достиже 260. године монетарним колапсом. Поред непрестане смене владара, једином од кључних разлога кризе сматрају се непрестани грађански ратови и напади варварских племена који су условили регрутовање нових војних снага. Све наведено проузроковало је велики буџетски дефицит који се попуњавао ковањем новог, исквареног новца, што је на крају довело до високе стопе инфлације. Неопходност за монетарним реформамa била је препозната код бројних владара, али само је неколицина спровела мере које су имале ефекте. Како би повратио поверење у потпуно девалвирану валуту Аурелијан 274. године уводи нови реформисани сребрњак и златник редуковане тежине у односу на денар и ауреус. Прве опсежне реформе монетарног система спроводи Диоклецијан 294/6. године, увођењем триметалног система по угледу на Августа. Стопа инфлације ипак је наставила да расте, да би зауставио хиперинфлацију Диоклецијан доноси Едикт о ценама којим је прописао максималне вредности цена за 1200 производа и услуга. Најуспешнијом реформом, која доводи до потпуне стабилизације монетарног система, сматра се Константиново увођење нове златне монете солида (solidus) 309. године. Све до 354. године систем валута остаје непромењен, када Констанције II уводи силиквију променивши монетарну политику у односу на сребро. Монетарни систем током валентинијанске и теодосијанске династије остаје непромењен. Интересантно је пратити узроке монетарних криза током III и IV века, као и дати систематизован приказ мера којима су владари покушали да их превазиђу.