Трговински промет на централном Балкану (XI-XIII век): између неопходног и луксузног

Abstract

Активна византијска политика на Балкану, пропра- ћена војним операцијама током X века, заокруже- на је 1018. године када је северна граница Царства поново успостављена на Дунаву.1 Војне постаје дуж Дунава и у унутрашњости, уз главне водотокове и путне правце, представљале су упоришта власти, из којих се византинизација преливала на околне сре- дине. Међутим, борбама у оквиру акције реконкви- сте нису били завршени сукоби на Балкану. Током наредна два столећа ће Византија бити приморана да ратује у неколико наврата и на неколико фронто- ва.2 Поред упада Печенега, укупну византијску по- литику на централном Балкану у раздобљу од XI до почетка XIII века, можда у највећој мери, одређују сукоби са Србима и Мађарима, њихова савезништва и савезници. Иза сталних изазова, византијском ау- торитету у овим случајевима стоје виши циљеви – трајно запоседање делова територије, односно ства- рање нових држава на подручјима под византијском управом. Упркос ратним неизвесностима на више фронтова, ово раздобље је за Византију раздобље привредног успона, који се на нарочит начин исказује у разме- ни и трговини.3 Појачан прилив новца, због исплата војске, који се најпре прати у Подунављу а потом и уз путне правце и речне токове Тимока, Мораве и Нишаве, свакако је утицао и на повећање проме- та робе, не само основних војничких потрепштина већ и других предмета, који се могу сврстати и у тако постаје значајан индикатор друштва, економ- ског и културног нивоа једне средине. Уз податке из писаних докумената, археолошки запис се у овом случају може сматрати значајним показатељем прошлих активности, релевантним за тумачење појава у вези с привредном и друштвеном динамиком датог времена.