Палеопаразитологија: увод у проучавање паразитских инфекција код људи и животиња у прошлости

Abstract

У раду су представљени методолошки оквири палеопаразитологије, као и могућности за истраживања и примену лабораторијских анализа у археолошким истраживањима код нас. Палеопаразитологија (Археопаразитологија) је научна дисциплина која за предмет истраживања има појаву, ширење и нестајање паразитских инфекција кроз проучавање остатака паразита у палеонтолошким и археолошким контекстима. Палеопаразитологију одликује снажна интердисциплинарност, јер њен скуп практичног и теоријског знања прожима се у неколико научних дисциплина, као што су: медицина, биологија, ентомологија, археологија, антропологија, географија, генетика и молекуларна биологија. У ширем смислу, ова дисциплина спада у групу биоархеолошких и микробиолошких дисциплина. Проучавање древних паразита пружа нове погледе на живот у прошлости кроз утврђивање образаца болести у древним популацијама, сазнања о еволуцијском ширењу заразних болести, нивосанитарних услова, реконструкцију древне исхране, а може помоћи и у реконструкцији професионалне активности људи у прошлости. Почетак палеопаразитологије везује се за откриће јаја Schistosoma haematobium у бубрежном ткиву египатских мумија из 20. династије, датованих око 1250. до 1100. године пре нове ере. Публикујући ове налазе 1910. године, пионир палеопатологије Марк Арманд Руфер (1859–1917) поставио је темеље за развој нове биоархеолошке дисциплине. Међутим, већа пажња овој дисциплини посвећена је тек од 80-тих година 20. века, док је значајан напредак постигнут последњих деценија развојем методолошког приступа теренског узорковања, лабораторијских протокола, порастом броја налаза и публикованих резултата. Ова истраживања пружају могућности за нова сазнања и скупове података о свакодневном животу у прошлости. На територији Србије истраживања паразитских инфекција и њихов утицај на здравствени статус људи и животиња у прошлости на самом су почетку.