Министарство културе и информисања Републике Србије кроз пројекат Археолошка налазишта и налази средњег века са територије Младеновца (Oдобрен решењем број: 401-01-213/2019-02 од 22. 04. 2019. године)

Link to this page

Министарство културе и информисања Републике Србије кроз пројекат Археолошка налазишта и налази средњег века са територије Младеновца (Oдобрен решењем број: 401-01-213/2019-02 од 22. 04. 2019. године)

Authors

Publications

Археолошко наслеђе Младеновца од раног средњег века до раног модерног доба

Катић, Велибор; Марковић, Немања

(Градска општина Младеновац, 2020)

TY  - BOOK
AU  - Катић, Велибор
AU  - Марковић, Немања
PY  - 2020
UR  - http://rai.ai.ac.rs/handle/123456789/1382
AB  - Градска општина Младеновац једна је од 17 градских општина Града Београда и налази се 50 km јужно од престонице, окружена општинама Сопот, Гроцка, Смедерево, Смедеревска Паланка, Топола и Аранђеловац. Општина обухвата приградска насеља Рајковац, Међулужје, Границе и село Младеновац, као и сеоска насеља Амерић, Белуће, Бељевац, Велика Иванча, Велика Крсна, Влашка, Дубона, Јагњило, Кораћица, Ковачевац, Мала Врбица, Марковац, Пружатовац, Рабровац, Сенаја, Црквине и Шепшин.
Територија Градске општине Младеновац у географско-просторном смислу припада простору ниске Шумадије и може се поделити на неколико већих геоморфолошких целина. Површина територије Младеновца износи 33.904 ha, са геоморфолошким одликама карактеристичним за шумадијска побрђа, а на западу са периферним планинским подручјем Космаја. Најнижа надморска висина је 113 m у долини Великог Луга у атару села Рабровац, а највећу висину има врх космајског виса Кошутица (464 m) у атару села Амерић. Подручје Младеновца има умерено-континенталну климу, са просечном годишњом температуром од 10,7ºC и просеком падавина од 649 mm.
Географски положај Општине је допринео да кроз њу пролазе значајни саобраћајни правци Србије, а најважни су они који од Подунавља и Београда воде ка југу Балкана. Природне одлике области и њен положај били су предуслови за настањивање људи још у праисторији. Археолошка истраживања су показала, да је подручје Младеновца континуирано насељено од раног неолита (7. миленијум пре н.е.) па све до данашњих дана. Сачувани су многобројни трагови култура и народа из прошлости, који су на овом простору подизали трајна насеља или су били у пролазу. На то су утицали повољни услови за живот, обиље воде у потоцима и изворима, као и земљиште погодно за земљорадњу и сточарство.
Бројни трагови археолошког наслеђа, на територији Градске општине Младеновац, су сведочанство о континуитету њеног насељавања у прошлости. Радом је обухваћен само период од раног средњег века до раног модерног доба. Резултати археолошких истраживања, за овај дуг временски период, основни су елементи за упознавање и реконструкцију демографских, културних, економских и других аспеката живота. До сада је евидентирано 98 археолошких локалитета, а вероватно ће се и у будућим истраживањима младеновачке територије долазити до нових открића. Остацима насеља, једнослојним или вишеслојним, припада већи број евидентираних локалитета, док су евидентиране некрополе малобројне.
Досадашња сазнања о археолошком наслеђу на територији Младеновца из хронолошког раздобља којим се бави ова публикација темеље се на објављеним систематским и сондажним археолошким ископавњима, прикупљеним подацима током вишедеценијске проспекције терена и случајним налази. Из свега наведеног пружила се могућност за свеобухватним прегледом досадашњих сазнања о археолошком наслеђу на територији Младеновца у хронолошком раздобљу од раног средњег века до раног модерног доба уз осврт на историјске изворе. Археолошки локалитети су приказни територијално по сеоским катастарским општинама, а ради лакшег праћења кроз целу публикацију, локалитети су нумерисани интегрално од почетка до краја и представљени су по азбучном реду катастарских општина. Локалитети су у овиру сваке општине поређани азбучно по њиховим називима. Узимајућу у обзир вишедеценијско прикупљање података са терена, и у периодима када није примењивана модерна опрема, попут ЏПС-а, сви локалитети односно апроксимативне зоне распостирања картирани су на катастарским плановима који су геореференцирани и преклопљени преко сателитског снимка. У ту сврху коришћена је јавно доступна верзија дигиталне платформе из Националне инфраструктурне геопросторне базе података са веб-сајта Геосрбије. Док су за прецизно одређивање назива локалитета коришћене ђенералштабне карте из 1894. године, које представљају драгоцен извор података за анализу старе топонимије. Затим, војно-топографске карте у размери 1:25000 и јавно доступни подаци из катастарске базе Републичког геодестског завода. Са циљем једноставнијег позицијонирања локалитета на терену у будућим археолошким истраживањима територије Младеновца, за сваки локалитет је снимљена по једна реперна тачка у средишту апроксимативне зоне распростирања, а вредности за тачке су приказани на појединачним картама локалитета. Опис локалитета допуњени су са фотографијама, картама, цртежима покретних и непокретних археолошких налаза. 
Са престанком римске власти на централном Балкану и сломом рановизантијског Царства, под инвазијом варварских племена у Великој сеоби народа, овај простор у 7. веку насељавају Словени. Са њиховим доласком започиње средњовековна епоха на простору централног Балкана. Крајем 14. и почетком 15. века инвазијом Турака долази до прекретнице у развоју српске државе, која освајањем Смедерева 1459. године пада под турску окупацију. Под турском влашћу настављен је континуитет живота српског становништва који припада раздобљу раног модерног доба Европе. 
Најстарији раносредњовековни трагови живота се везују за мања словенска насеља, углавном формираних на касноантичким локалитетима. Налази упућују на претпоставку да су становници у оквиру напуштених објеката налазили склоништа, а уједно су ови простори пружали једноставан начин да дођу до одређених материјала: метал, камен, опека и сл. У 9. и 10. века територија Младеновца је у границама кнежине Мораве, а друштвено-економска стабилност је довела до прилива становништва и подизања нових насеља. Са освајањем Византије српског Подунавља настају промене које се огледају у прихватању византијских утицаја у материјалној култури, развоју трговине и религијском аспекту.
Византијско напуштање српског Подунавља, а потом и страдање под најездом Монгола 1241/2. године, доволо је до мигрција и расељавања становништва. Крајем 13. и почетком 14. века један број насеља се обнавља, вероватно под утицајем суседне Српске државе. То се сагледава кроз материјалну културу у оквиру керамичке продукције и накита. Током 14. века земља Кучево долази у окриље Србије, а становништво је углавном српског етноса. Развој територије наставиће се и у периоду Деспотовине, о чему сведоче и космајски манастири, али и бројни налази материјалне културе. У залеђу српских престоница, прво Београда а потом и Смедерева, територија Младеновца се налазила на правцу путева који су водили ка југозападној Србији. Долина Великог Луга је природна комуникација и вероватно је имала веће насеље са тргом, на шта упућују налази оловних печата за текстил Дубровачке републике и Аустрије. 
Претпоставља се да је на развој околине Космаја утицао чест боравак деспота Стефана Лазаревића на овом подручју. Његов последњи боравак 19. јула 1427. године и изненадна смрт  обележени су мермерним обелиском у Црквинама који је постављен убрзо после његове смрти. Период владавине деспота Стефана је важан у проучавању прошлости ужег и ширег подручја града Београда, када он постаје престоница Деспотовине. Поставши престоницом, он је био привредно, културно и црквено средиште српске државе. Пружајући мир и економску сигурност, подручје града је било привлачно за узмицање српског становништва које се из јужних области Србије под налетима Турака повлачило ка северу. Надомак престонице, област Космаја добија значај што показују обнове старијих и изградња нових манастира и цркви. Од њих су данас познати и археолошки истраживани манастири Павловац у Кораћици, Тресије и Кастаљан у Неменикућу и црква на потесу Манастирине у Великој Иванчи. За њихове ктиторе најчешће се узима могућност да је то локална властела, али може се претпоставити да су могли бити и властелини или угледнији Срби из Београда. Београдска властела, вероватно са жељом да своје задужбине подигне на српској територији, погодне локације је налазила и у окружењу Космаја. Он им је, уз малу удаљеност од престонице, пружао и неопходне услове за изградњу манастирских целина. Утицај престонице могао би да објасни појаву мермерних предмета у ентеријеру Павловца, али и Кастаљана. По смрти деспота Стефана Лазаревића и под деспотом Ђурађем Бранковићем српска престоница је пренета у новоизграђено Смедерево. Космај остаје у саставу Деспотовине, а предања и легенде га везују за зидање смедеревских бедема и деспотицу Јерину.   
Турско освајање доводи до пада Деспотовине и вишевековног страдања. У тешким временима долази до честих уништавања насеља и расељавања становништва. Тешке социјалне прилике и сиромаштво сагледају се у скромним материјалним налазима, који су углавном задовољавали основне егзистенцијалне потребе. Аустријско-турски сукоби крајем 17. и током 18. века довели су до потпуно нове демографске слике младеновачке територије. Већи број села је трајно опустео, а један део је обнављан досељавањем новог становништва са других српских територија под турском влашћу. 
Археолошки покретни материјал и подаци добијени археолошким рекогнсоцирањима и ископавањима, као и поклони и откупи предмета, чине основу за упознавање са материјалном културом насеља и становништва. Од досељавања почетком раног средњег века, па до 10-11. века, основна препознатљивост Словена је изведена на основу керамичке продукције. Најзаступљенији су налази кухињских лонаца, најчешће украшаваних чешљем или штапићем са линеарним мотивима или убодима. Међутим, они се не могу узети за ближе хронолошко опредељење, јер облик и начин украшавања је зависио од умећа керамичара. Посуде су најчешће продукт локалних занатлија и радионица за подмиривање основих потреба ближег окружења. Тек са утицајем византије се јавља потреба и за другим производима, као што је трпезна керамика, накит, предмети од метала, новац и др. 
Налази од метала представљали су драгоцен материјал у ближем опредељењу налазишта од 10-18. века, првенствено новца и накита. Прстење и наушнице су чести средњовековни налази  и добро су типолошки разврстани, па се могу узимати за ближе хронолошко опредељење. Материјал од ког су израђени, начин израде и мотиви украшавања, могу нам помоћи о опредељењу карактера локалног становништва. Налази словенских наушница разних типова опредељују и ближе датовање локалитета са којих потичу. Предмети од племенитих метала 14-15. века указују на имућније становнике насеља, као што је сребрно прстење из Стрмоглавне и Дрења. 
Материјални остаци и покретни налази добијени путем археолошких ископавања и рекогносцирања важна су сведочочанства о континуитету живота од раног средњег века до раног модерног доба на територији Младеновца. Досадашњим радом стоврен је пресек о насељености овог подручја, а која се мењала током времена. Запажа се да у раном средњем веку северни део територије, са селима Дубона, Шепшин, Сенаја и Влашка, за сада нема евидентираних насеља. За насељавање Словена варовничко побрђе, које обухвата територије наведених села,  вероватно није било погодно, а супротно томе југоисточни део младеновачке територије је знатно насељен. Највећи број насеља формиран је у долинама река Велики Луг и Милатовице, док је мањи број у долинама већих потока. 
Најстарија раносредњовековна насеља су мања и једнослојна, а тек од 9-10. века настају насеља која ће бити насељена кроз дужи временски период. Вероватно она која су се налазила на важнијим комуникацијама, обнављана су и трају све до турског освајања и њихове власти. То се може закључити на основу документованог археолошког материјала на локалитетима, као што је Стрмоглавна у Ковачевцу. Под турском влашћу насеља су мања и настају најчешће у горњим токовима потока, вероватно је становништво у њиховом залеђу могло наћи склоништа за збегове пред бројним турским одмаздама. То се сагледава и у насељавању варовничког побрђа, које је у ранијим временима углавном ненасељено. 
Највећи број основних података и покретног археолошког материјала прикупљен је проспекцијом терена, док су малобројни локалитети сондажно истраживани. Међутим археолошка рекогносцирања обезбеђују основне податке о налазиштима, док смо ускраћени за бројне информације (стратиграфија, хронологија и др.) значајне за потпуније одређивање карактера локалитета. Она су и условљена стањем на терену, које често допушта да се има увид у материјалне остатке у површинском слоју. При рекогносцирању широких речних долина, због великих слојева алувијалних наноса, остаци насеља су невидљиви и само се по рубовима падина наилази на спорадичне археолошке налазе. 
Расположиви подаци који су презентовани у овом раду још увек су недовољни за детаљнија тематска проучавања. Они треба да буду индиција наставку даљих истраживања, путем археолошких рекогносцирања, сондажних, па и систематских археолошких ископавања и истраживања. Рад археолога и историчара је допринео да се простор, који је словио за ненасељен, сагледају бројни материјални остаци и историјски извори који показују да је од раног средњег века па до раног модерног доба насељен у континуитету. Бројна питања о хронологији, карактеру и историјским догађајима у животу насеља, о становништву, привређивању и бројним другим темама одговоре ћемо добити даљим радом стручњака из разних области који се баве проучавањем материјалних остатака прошлости.
PB  - Градска општина Младеновац
T1  - Археолошко наслеђе Младеновца од раног средњег века до раног модерног доба
EP  - 345
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rai_1382
ER  - 
@book{
author = "Катић, Велибор and Марковић, Немања",
year = "2020",
abstract = "Градска општина Младеновац једна је од 17 градских општина Града Београда и налази се 50 km јужно од престонице, окружена општинама Сопот, Гроцка, Смедерево, Смедеревска Паланка, Топола и Аранђеловац. Општина обухвата приградска насеља Рајковац, Међулужје, Границе и село Младеновац, као и сеоска насеља Амерић, Белуће, Бељевац, Велика Иванча, Велика Крсна, Влашка, Дубона, Јагњило, Кораћица, Ковачевац, Мала Врбица, Марковац, Пружатовац, Рабровац, Сенаја, Црквине и Шепшин.
Територија Градске општине Младеновац у географско-просторном смислу припада простору ниске Шумадије и може се поделити на неколико већих геоморфолошких целина. Површина територије Младеновца износи 33.904 ha, са геоморфолошким одликама карактеристичним за шумадијска побрђа, а на западу са периферним планинским подручјем Космаја. Најнижа надморска висина је 113 m у долини Великог Луга у атару села Рабровац, а највећу висину има врх космајског виса Кошутица (464 m) у атару села Амерић. Подручје Младеновца има умерено-континенталну климу, са просечном годишњом температуром од 10,7ºC и просеком падавина од 649 mm.
Географски положај Општине је допринео да кроз њу пролазе значајни саобраћајни правци Србије, а најважни су они који од Подунавља и Београда воде ка југу Балкана. Природне одлике области и њен положај били су предуслови за настањивање људи још у праисторији. Археолошка истраживања су показала, да је подручје Младеновца континуирано насељено од раног неолита (7. миленијум пре н.е.) па све до данашњих дана. Сачувани су многобројни трагови култура и народа из прошлости, који су на овом простору подизали трајна насеља или су били у пролазу. На то су утицали повољни услови за живот, обиље воде у потоцима и изворима, као и земљиште погодно за земљорадњу и сточарство.
Бројни трагови археолошког наслеђа, на територији Градске општине Младеновац, су сведочанство о континуитету њеног насељавања у прошлости. Радом је обухваћен само период од раног средњег века до раног модерног доба. Резултати археолошких истраживања, за овај дуг временски период, основни су елементи за упознавање и реконструкцију демографских, културних, економских и других аспеката живота. До сада је евидентирано 98 археолошких локалитета, а вероватно ће се и у будућим истраживањима младеновачке територије долазити до нових открића. Остацима насеља, једнослојним или вишеслојним, припада већи број евидентираних локалитета, док су евидентиране некрополе малобројне.
Досадашња сазнања о археолошком наслеђу на територији Младеновца из хронолошког раздобља којим се бави ова публикација темеље се на објављеним систематским и сондажним археолошким ископавњима, прикупљеним подацима током вишедеценијске проспекције терена и случајним налази. Из свега наведеног пружила се могућност за свеобухватним прегледом досадашњих сазнања о археолошком наслеђу на територији Младеновца у хронолошком раздобљу од раног средњег века до раног модерног доба уз осврт на историјске изворе. Археолошки локалитети су приказни територијално по сеоским катастарским општинама, а ради лакшег праћења кроз целу публикацију, локалитети су нумерисани интегрално од почетка до краја и представљени су по азбучном реду катастарских општина. Локалитети су у овиру сваке општине поређани азбучно по њиховим називима. Узимајућу у обзир вишедеценијско прикупљање података са терена, и у периодима када није примењивана модерна опрема, попут ЏПС-а, сви локалитети односно апроксимативне зоне распостирања картирани су на катастарским плановима који су геореференцирани и преклопљени преко сателитског снимка. У ту сврху коришћена је јавно доступна верзија дигиталне платформе из Националне инфраструктурне геопросторне базе података са веб-сајта Геосрбије. Док су за прецизно одређивање назива локалитета коришћене ђенералштабне карте из 1894. године, које представљају драгоцен извор података за анализу старе топонимије. Затим, војно-топографске карте у размери 1:25000 и јавно доступни подаци из катастарске базе Републичког геодестског завода. Са циљем једноставнијег позицијонирања локалитета на терену у будућим археолошким истраживањима територије Младеновца, за сваки локалитет је снимљена по једна реперна тачка у средишту апроксимативне зоне распростирања, а вредности за тачке су приказани на појединачним картама локалитета. Опис локалитета допуњени су са фотографијама, картама, цртежима покретних и непокретних археолошких налаза. 
Са престанком римске власти на централном Балкану и сломом рановизантијског Царства, под инвазијом варварских племена у Великој сеоби народа, овај простор у 7. веку насељавају Словени. Са њиховим доласком започиње средњовековна епоха на простору централног Балкана. Крајем 14. и почетком 15. века инвазијом Турака долази до прекретнице у развоју српске државе, која освајањем Смедерева 1459. године пада под турску окупацију. Под турском влашћу настављен је континуитет живота српског становништва који припада раздобљу раног модерног доба Европе. 
Најстарији раносредњовековни трагови живота се везују за мања словенска насеља, углавном формираних на касноантичким локалитетима. Налази упућују на претпоставку да су становници у оквиру напуштених објеката налазили склоништа, а уједно су ови простори пружали једноставан начин да дођу до одређених материјала: метал, камен, опека и сл. У 9. и 10. века територија Младеновца је у границама кнежине Мораве, а друштвено-економска стабилност је довела до прилива становништва и подизања нових насеља. Са освајањем Византије српског Подунавља настају промене које се огледају у прихватању византијских утицаја у материјалној култури, развоју трговине и религијском аспекту.
Византијско напуштање српског Подунавља, а потом и страдање под најездом Монгола 1241/2. године, доволо је до мигрција и расељавања становништва. Крајем 13. и почетком 14. века један број насеља се обнавља, вероватно под утицајем суседне Српске државе. То се сагледава кроз материјалну културу у оквиру керамичке продукције и накита. Током 14. века земља Кучево долази у окриље Србије, а становништво је углавном српског етноса. Развој територије наставиће се и у периоду Деспотовине, о чему сведоче и космајски манастири, али и бројни налази материјалне културе. У залеђу српских престоница, прво Београда а потом и Смедерева, територија Младеновца се налазила на правцу путева који су водили ка југозападној Србији. Долина Великог Луга је природна комуникација и вероватно је имала веће насеље са тргом, на шта упућују налази оловних печата за текстил Дубровачке републике и Аустрије. 
Претпоставља се да је на развој околине Космаја утицао чест боравак деспота Стефана Лазаревића на овом подручју. Његов последњи боравак 19. јула 1427. године и изненадна смрт  обележени су мермерним обелиском у Црквинама који је постављен убрзо после његове смрти. Период владавине деспота Стефана је важан у проучавању прошлости ужег и ширег подручја града Београда, када он постаје престоница Деспотовине. Поставши престоницом, он је био привредно, културно и црквено средиште српске државе. Пружајући мир и економску сигурност, подручје града је било привлачно за узмицање српског становништва које се из јужних области Србије под налетима Турака повлачило ка северу. Надомак престонице, област Космаја добија значај што показују обнове старијих и изградња нових манастира и цркви. Од њих су данас познати и археолошки истраживани манастири Павловац у Кораћици, Тресије и Кастаљан у Неменикућу и црква на потесу Манастирине у Великој Иванчи. За њихове ктиторе најчешће се узима могућност да је то локална властела, али може се претпоставити да су могли бити и властелини или угледнији Срби из Београда. Београдска властела, вероватно са жељом да своје задужбине подигне на српској територији, погодне локације је налазила и у окружењу Космаја. Он им је, уз малу удаљеност од престонице, пружао и неопходне услове за изградњу манастирских целина. Утицај престонице могао би да објасни појаву мермерних предмета у ентеријеру Павловца, али и Кастаљана. По смрти деспота Стефана Лазаревића и под деспотом Ђурађем Бранковићем српска престоница је пренета у новоизграђено Смедерево. Космај остаје у саставу Деспотовине, а предања и легенде га везују за зидање смедеревских бедема и деспотицу Јерину.   
Турско освајање доводи до пада Деспотовине и вишевековног страдања. У тешким временима долази до честих уништавања насеља и расељавања становништва. Тешке социјалне прилике и сиромаштво сагледају се у скромним материјалним налазима, који су углавном задовољавали основне егзистенцијалне потребе. Аустријско-турски сукоби крајем 17. и током 18. века довели су до потпуно нове демографске слике младеновачке територије. Већи број села је трајно опустео, а један део је обнављан досељавањем новог становништва са других српских територија под турском влашћу. 
Археолошки покретни материјал и подаци добијени археолошким рекогнсоцирањима и ископавањима, као и поклони и откупи предмета, чине основу за упознавање са материјалном културом насеља и становништва. Од досељавања почетком раног средњег века, па до 10-11. века, основна препознатљивост Словена је изведена на основу керамичке продукције. Најзаступљенији су налази кухињских лонаца, најчешће украшаваних чешљем или штапићем са линеарним мотивима или убодима. Међутим, они се не могу узети за ближе хронолошко опредељење, јер облик и начин украшавања је зависио од умећа керамичара. Посуде су најчешће продукт локалних занатлија и радионица за подмиривање основих потреба ближег окружења. Тек са утицајем византије се јавља потреба и за другим производима, као што је трпезна керамика, накит, предмети од метала, новац и др. 
Налази од метала представљали су драгоцен материјал у ближем опредељењу налазишта од 10-18. века, првенствено новца и накита. Прстење и наушнице су чести средњовековни налази  и добро су типолошки разврстани, па се могу узимати за ближе хронолошко опредељење. Материјал од ког су израђени, начин израде и мотиви украшавања, могу нам помоћи о опредељењу карактера локалног становништва. Налази словенских наушница разних типова опредељују и ближе датовање локалитета са којих потичу. Предмети од племенитих метала 14-15. века указују на имућније становнике насеља, као што је сребрно прстење из Стрмоглавне и Дрења. 
Материјални остаци и покретни налази добијени путем археолошких ископавања и рекогносцирања важна су сведочочанства о континуитету живота од раног средњег века до раног модерног доба на територији Младеновца. Досадашњим радом стоврен је пресек о насељености овог подручја, а која се мењала током времена. Запажа се да у раном средњем веку северни део територије, са селима Дубона, Шепшин, Сенаја и Влашка, за сада нема евидентираних насеља. За насељавање Словена варовничко побрђе, које обухвата територије наведених села,  вероватно није било погодно, а супротно томе југоисточни део младеновачке територије је знатно насељен. Највећи број насеља формиран је у долинама река Велики Луг и Милатовице, док је мањи број у долинама већих потока. 
Најстарија раносредњовековна насеља су мања и једнослојна, а тек од 9-10. века настају насеља која ће бити насељена кроз дужи временски период. Вероватно она која су се налазила на важнијим комуникацијама, обнављана су и трају све до турског освајања и њихове власти. То се може закључити на основу документованог археолошког материјала на локалитетима, као што је Стрмоглавна у Ковачевцу. Под турском влашћу насеља су мања и настају најчешће у горњим токовима потока, вероватно је становништво у њиховом залеђу могло наћи склоништа за збегове пред бројним турским одмаздама. То се сагледава и у насељавању варовничког побрђа, које је у ранијим временима углавном ненасељено. 
Највећи број основних података и покретног археолошког материјала прикупљен је проспекцијом терена, док су малобројни локалитети сондажно истраживани. Међутим археолошка рекогносцирања обезбеђују основне податке о налазиштима, док смо ускраћени за бројне информације (стратиграфија, хронологија и др.) значајне за потпуније одређивање карактера локалитета. Она су и условљена стањем на терену, које често допушта да се има увид у материјалне остатке у површинском слоју. При рекогносцирању широких речних долина, због великих слојева алувијалних наноса, остаци насеља су невидљиви и само се по рубовима падина наилази на спорадичне археолошке налазе. 
Расположиви подаци који су презентовани у овом раду још увек су недовољни за детаљнија тематска проучавања. Они треба да буду индиција наставку даљих истраживања, путем археолошких рекогносцирања, сондажних, па и систематских археолошких ископавања и истраживања. Рад археолога и историчара је допринео да се простор, који је словио за ненасељен, сагледају бројни материјални остаци и историјски извори који показују да је од раног средњег века па до раног модерног доба насељен у континуитету. Бројна питања о хронологији, карактеру и историјским догађајима у животу насеља, о становништву, привређивању и бројним другим темама одговоре ћемо добити даљим радом стручњака из разних области који се баве проучавањем материјалних остатака прошлости.",
publisher = "Градска општина Младеновац",
title = "Археолошко наслеђе Младеновца од раног средњег века до раног модерног доба",
pages = "345",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rai_1382"
}
Катић, В.,& Марковић, Н.. (2020). Археолошко наслеђе Младеновца од раног средњег века до раног модерног доба. 
Градска општина Младеновац..
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rai_1382
Катић В, Марковић Н. Археолошко наслеђе Младеновца од раног средњег века до раног модерног доба. 2020;:null-345.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rai_1382 .
Катић, Велибор, Марковић, Немања, "Археолошко наслеђе Младеновца од раног средњег века до раног модерног доба" (2020),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rai_1382 .